Колики је ниво лицемерја и самообмане у делу хрватског друштва потврђује и анализа "Хрватска између три мини фашизма“ објављена у тамошњој штампи, рекао је министар спољних послова Републике Србије Никола Селаковић.

Држава у којој неонацисти постављају табле у Јасеновцу, у којој је забрањена ћирилица, у којој улице и тргови носе имена усташких идеолога и терориста, која се храни ксенофобијом и страхом од суседа, има највише разлога да се плаши саме себе и унутрашњег екстремизма.

Неспорно је да у Хрватској постоје и они који се труде да негују антифашистичку традицију, међутим они би, пре него што крену да доцртавају Хитлерове брчиће на портрете председника Србије, унука жртве јасеновачког усташког нацизма, и највиших државних званичника Мађарске и Италије, требало да се позабаве питањем како је могуће да у 21. веку хрватска омладина парадира Миланом уз фалангистичке поздраве и повике „за дом спремни“.

Ко су родитељи тих младих људи, у каквим су школама они научени да то чине, и какво је то друштво у којем фашизам није само тајно опредељење или маргинална појава, већ нешто што се јавно и масовно манифестује, не само у хрватским градовима, већ и на улицама других држава? То су питања на која „Експрес“ и друге хрватске новине треба да дају одговор пре него што се острве на Србију, Мађарску или неког трећег. Уосталом, треба да знају да све особе са доцртаним Хитлеровим брчићима само могу да учине популарнијим у Хрватској.

Земља у којој се леве и десне политичке снаге надмећу у екстремизму и кокетирању са усташтвом треба да се погледа у огледало и излечи сопствене друштвене проблеме и противречности пре него што олако крене да лепи етикете комшијама.

Не може се из Блајбурга позивати на антифашизам, јер оно што ниче из семена мржње неминовно и рађа мржњу, параноје и страх од свега различитог.

Извор: Танјуг